Гост 38. ФЕСТа је редитељ Самуел Маоз чији је филм ''Либан'' освојио Златног лава на Филмском фестивалу у Венецији 2009. године. За ово остварење Маоз је прошле године награђен Наградом за људске вредности на фестивалу у Солуну.
''Либан'' је заснован на причи из ваше прошлости. И сами сте били војник у Либанском рату. Због чега одлучили да сопствену прошлост прикажете на овај начин?
- Једноставно сам морао да га снимим. Желео сам да рат прикажем огољеним, без јунаштва и сличних херојских ствари. Трудио сам се и покушао да разумем рат, да пронађем одговорности. У ''Либану'' можете видети да судбина војника зависи од нечије одговорности. На крају, сматрао сам и себе одговорним да прикажем све ужасе које рат доноси и изазива. Учествовао сам у првом Либанском рату, у јуну 1982. године. Током другог Либанског рата 2006. године, војници су припадали другој генерацији. Њихови очеви учествовали су у Првом, а синови су учествовали у Другом рату. Међу њима су била и моја деца. То је већ било превише за мене и схватио сву бесмисао рата. Моја сећања су се вратила и једноставно сам морао да снимим овај филм.
Због чега сте одлучили да комплетну радњу филма сместите у унутрашњост једног тенка?
- За то је постојало неколико разлога. Желео сам да прикажем филм који ће у потпуности одговарати истини. Постојала је само једна истина, која се налазила унутра, у тенку, у људима који су били у њему. То је било важно – људи, њихови страхови, међу којима је страх од смрти као најснажнији. Сви догађаји приказани у филму представљају последицу, а не узрок, оног кроз шта војници пролазе током рата. Било ми је важно да прикажем њихово психичко стање. У појединим моментима ће можда мој филм деловати аматерски, готово као студентски филм, али верујем да ће се порука разумети. Једини пут којим сам могао да дођем до истине, био је пут који ће додирнути људска срца. Намеравао сам да дотакнем људе како би они, кроз ово снажно искуство, успели да разумеју. Хтео сам да и они искусе оно кроз шта су војници пролазили.
Да ли је било клаустрофобично на снимању?
- Мислим да није било. Екипа је бројала готово четрдесет људи. Пре снимања сам припремио глумце на екстремне услове током снимања. На самом снимању били су спремни за овакво искуство.
Колико вам се променио живот након што сте освојили Златног лава на фестивалу у Венецији?
- Живот ми се у потпуности променио. Никад нисам смео да дозволим себи чак и да маштам о томе, и нисам очекивао да нешто тако може да ми се деси. Можда вам је дозвољено да сањате о томе, али не да то и очекујете. Мој сан се одједном остварио и све се променило. Не треба да говорим колико сам срећан, и колико је мој егоизам задовољен (смех). Лепо је да знам да ћу снимати филмове до краја свог живота и да ћу зарађивати од тога. Награда у Венецији ми је утолико дража, зато што је нисам добио због забавног филма, већ, напротив, због једног озбиљног филма. Знам да ће филм бити приказан у готово седамдесет земања, и то ме веома радује.
Којим темама ћете се посветити у будућности?
- Мислим да ћу се посветити црној комедији (смех). Иако сам снимио филм ''Либан'' изгледа ми као да ћу се и даље бавити њиме. Чини ми се да нисам рекао све што је потребно.