Гост ФЕСТа, редитељ Артан Минароли учествовао је на Б2Б пројекту уоквиру ФЕСТа пре пар година. Ту је представио идеју за свој филм ‘’Жив’’ и том приликом, добио је одређена средства која су му помогла у реализацији филма. На 38. ФЕСТу приказујмо филм ‘’Жив’’ и том приликом разговарамо са редитељем Минаролијем, који је свој филм засновао на истинитој причи.

У филму видимо контраст између модерне Албаније и духова прошлости који су и даље присутни у Албанији. Да ли крвна освета и даље постоји у Албанији?

- Што се тиче тог контраста између модерности и традиције, с једне стране имамо студенте који су увек авангарда и прихватају модерност, а с друге стране имамо те породице који живе у каменим кућама и тај контраст сам покушао да објасним. Кренуо сам према самој сржи ствари и хтео да је оголим. Што се тиче крвне освете, могу да кажем да је Албанија данас другачија. Земља се отворила и људи се више крећу. Начин живота какав је био у прошлости више не постоји осим можда у менталитету и у главама људи. Но, ово није филм о крвној освети јер сам њиме желео да покажем како се сваки појединац у животу пре или касније нађе на неком раскршћу. 

На крају филма главни лик губи живот, не на начин на који су обичаји и прошлост хтели, већ случајно. Да ли ви водите причу у правцу да главног лика, у ствари, стиже судбина?

- Управо тако. У почетку смо нисмо ни сами знали како ће изгледати крај. Снимили смо две верзије – у првој смо имали срећан завршетак, а у другој је крај онакав какав сте имали прилике да видите. У првој верзији, са срећним крајем, схватили смо да се драматуршка и емоционална моћ филма губи. У другој, постојећој верзији, у којој главни јунак губи живот, схватили смо да његова смрт даје додатну моћ филму и одлучили смо се за њу. Као што смо рекли, главни јунак не страда од руке непријатеља, већ од судбине.

Да сте с жељом да на тај начин завршите ову причу, отишли на страну онога што смо називали духовима прошлости?

- Таквим крајем са, пре свега, желео да допрем до гледалаца и изазем у њима емотивну реакцију. Да је филм имао срећан крај представљао би само документ, а оваквим крајем какав је сада, поручујемо да треба прекинути с крвном осветом јер видимо како се ствари катастрофално завршавају.

С обзиром да је филм заснован на истинитој причи, да ли сте имали прилике да се упознате са стварним ликом чију сте судбину пренели на филмску траку?

- Нисмо се никада упознали, али током периода истраживања који је претходио овом филму, постао сам близак с људима који су били у сличној ситуацији као и мој јунак. На Универзитету у Тирани упознао сам једног младића који је говорио да је најбогатији човек на свету. Пријатељи су га упитали зашто то мисли, да ли је то због новца, на шта је он рекао да нема. Рекао је да је богат због тога што му његов отац у наследство није оставио освету. Хтео је тиме да каже да је слободан и да његов живот није у опасности.

Какве су биле реакције публике у Албанији?

- Реакције су биле веома добре, посебно мођу млађим људима којима се допала ова прича. Допало им се то како, ти старији људи који покушавају да сачувају обичаје из прошлости испадају смешни. Њима је ова тема позната, првенствено преко прича из породице. С друге стране, од редитеља из Албаније су стигле највеће критике јер су они сматрали да Албанија не треба да буде приказана на овај начин. Чињеница је да у страху од освете на хиљаде људи живи у каменим кућама, готово у кућном притвору. Многи шаљу децу на школовање у друге крајеве земље како би их заштитили.